Ispovest jednog pacijenta

Iz dana u dan radim neke tekstove koje publika prosto guta - istrazivanja o ovome ili onome sto je apolutno irelevantno za zivot - dakle, hrana za mase.

Najnovija istrazivanja otkrivaju da muskarci obozavaju zenske mane! Najnovija istrazivanja otkrivaju koliko TACNO mirisa registruje ljudski nos! Necete verovati, istrazivaci otkrili logaritam koji odredjuje broj trepavica na vasem desnom kapku! Istrazivaci pronasli lek za rak (po 70-i put ove nedelje).... i tako dalje i tako blize, shvatili ste poentu, zar ne?

I, onda, posto me zivo zanima ko je placen da radi te stvari, pocnem da prati ta talentovano neinteligentna istrazivanja da im nadjem izvor.

U pitanju je Univerzitet Severne Karoline. Svako besmisleno istrazivanje na koje sam naletela u poslednjih 6 meseci, ima neki koren na Univerzitetu Severne Karoline...

Ono sto mene fascinira u ovoj prici, jeste to sto nekoga zapravo placaju da osmislja glupa istrazivanja, koja nece imati nikakvu stvarnu primenu, osim, da, eventualno, zabavljaju moju publiku...  

Dakle, to funkcionise ovako - univerziteti u Americi (zapravo univerziteti svuda u svetu, tj svuda sem kod nas) imaju fond za studentska istrazivanja, ne veliki, ali ipak fond. I ko god ima ideju za istrazivanje, dobija odredjenu kolicinu novca da ga sprovede. Onda, kad zavrsite osnovne studije, i zelite dalje, saznate da postoji veci fond za, recimo, istrazivanja majmunske sperme - jeeeej - i, naravno da cete ga uraditi... A, onda, kad u potpunosti zavrsite studije, dobijete svoj doktorat - naravno nikome ne govorite temu vase disertacije - saznate da ukoliko vas fakultet primi za stalno, postoji fond za istrazivanja profesora!

I tako vi plasirate u svet jednu besmislenu stvar za drugom, jedno istrazivanje koje nikome u zivotu nece nista znaciti osim za kolumnu "Besmislene trivije koje niste znali, a oduvek ste zeleli" , za drugim...

Mislim, sa jedne tacke, to je super - mozda bi trebalo da preimenuju mesto u "Univerzitet za uzaludna istrazivanja" - ali, osim toga, gde ste jos culi da ce neko da vas placa za lupanje gluposti? I jos da istrazite glupost!

Sa druge tacke gledista, sva ta istrazivanja prosto deluju kao diverzija, ili manipulacija medija, medjutim posto sve to stize do nas malo kasno, nikad ne uspem da skopcam cime manipulisu i radi cega...

Na kraju cele stvari se samo pitam - kako ja da se zaposlim na takvom mestu??? 

Novinarstvo je divna profesija. Ali, novinarstvo, za prave novinare, nije samo profesija. To je stil zivota, to je nacin razmisljanja, to je ugradjeno u licnost, i od toga nema bezanja.

Novinar je radoznao, informisan, razmislja kriticki o svemu, gleda iza kulisa svake radnje, pita se o motivima. Kad novinar primeti da su svi naslovi fokusirani na Farmu i Velikog brata, on se pita ko i zbog cega primenjuje onu staru "hleba i igara", ovaj put? Novinar vidi. I zna. Ali...koliko sme da kaze?

Ja sam novinar. Volim svoje zanimanje, volim istrazivanje price, volim intervjue, volim da pokazem javnosti stvari od javnog interesa, za koje nisu znali, i o kojima nista ne bi ni saznali da nije mene i meni slicnih.

Pretpostavljam da zvucim naivno. Vidi se da nemam toliko iskustva. Ali ono malo sto imam,voljna sam da podelim.

Zapadne zemlje su neverovatno ponosne na svoju "potpunu i necenzurisanu" slobodu govora. naravno, o necenzurisanom objavljivanju nema ni govora, nigde u svetu, ali...pa, makar su malo suptilniji. Kod nas je cenzura javno dobro, koristi je ko i kako zeli, u meri koja mu odgovara. Price koje su dobre, koje bi novinama donele neverovatan rast u citanosti, se ne stampaju, jer je "neko odozgo" odmahnuo glavom i strogo pogledao urednika. A urednik je, pre svega covek, sa domom i porodicom koji zavise od njega da donese parce hleba. Ne moze sebi da dozvoli ideale, da dozvoli sebi akt neposlusnosti i pobune protiv sistema. Nekada davno, novinari su sebi mogli da dopuste da odu u druge novine sa pricom, ili na radio, ali sad, sad to vise tako ne funkcionise. Svi se plase za svoj posao. Novinari koji su decenijama radili, bivaju spusteni na nivo honoraraca. U redakcijama koje su nekad bile srediste svih zbivanja, u kojima je cesto bilo tesko misliti od buke telefona, nadvikivanja kolega, sustanja papira i kucanja tastatura, sad vlada muk. Ljudi tiho rade za svojim kompjuterima, ne dizu glave kad neko prolazi. Novinari postaju zastrasena piskarala. Prenosimo odobrene vesti, nebitne price, praveci se da smo i dalje bitni. Posao nam se sastoji sve vise od prikrivanja istine, a sve manje od otkrivanja lazova.

Znam da ovo zvuci kao prazna prica. Ali, imam primere, svoje i kolega.

U jednom od "bogataskih" naselja u Beogradu, pri renoviranju, uz temelj kuce pronadjen je kostur. Vozila brojnih redakcija se nalaze na licu mesta, i svi se gurkamo, pokusavamo da slikamo, da pitamo vlasnika kuce par pitanja. Vlasnik izlazi, pogleda nas, ulazi u kucu zalupivsi vratima. Pocinju da nam zvone telefoni. Doslo naredjenje za grupno povlacenje. I, nikom nista.

Radimo pricu o radu na crno, privatnim i drzavnim preduzecima, inspekcijama i sl. Sve je u redu, prica prolazi, sve do dela gde pise kako i koliko sanitarna inspekcija (ne)radi svoj posao. Izvori pouzdani, cak, snimljeni dokazi. Prica sasecena, postaje tekst o prosecnim platama kod privatnika, i kratak pasus o inspekciji koja se moze pozvati ukoliko poslodavac odbija da vas prijavi.

Drzavni funkcioner, vecito pod maskom filantropa, ozbiljnog i postenog coveka, slikan je u privatnom stanu velikog narko dilera, sa jedva punoletnom devojkom u jednoj, a casom viskija u drugoj ruci. Slika je isparila, a prica je izricito zabranjena, uz pretnju otkazom. 

Primera ima mnogo, neki su suvise tezak materijal za blog. Neki su se desili skoro, pa bi bilo isuvise ocigledno ko su akteri.

Izgleda da su novinari zaboravili Djoku Vjesticu, Duska Radovica, Branka Nusica. Sve cesce se pazi da ne bude prostora izmedju redova, da se ni slucajno javnosti ne ostavi mesta za sumnju. A ko ce onda da kaze narodu koliko ga lazu? Ko ce da vikne protiv onih koji se izvlace sa ubistvom? 

I ako neko ustane, ko ce da mu garantuje, da negde, u Ustavu, ili u Povelji o pravima coveka, nisu skoro, sitnim slovima dopisali, da oni koji govore istinu da je svi cuju, imaju vrlo kratak zivotni vek? 

Obican dan. Ustajem iz kreveta, perem zube, umivam se i oblacim. Izlazim iz kuce.

U prvom prevozu, autobusu 307, mi prilazi cigancica od 15ak godina i trazi novac za hranu. Nemam, zao mi je. Njen prazan pogled prelazi preko mene, molecivi osmeh nestaje istog trena, da bi se pojavio za drugu osobu nekoliko sedista dalje.

Izlazim iz prevoza, krecem ka stanici 17ice, i pored pekare vidim stariju zenu, sedi na betonu, sa detetom od 2-3 godine u rukama, trazi novac za hleb. Citala sam pre nedelju dana o decaku kom ljudi kupuju u prodavnici hleb i mleko, on tako pomaze svojoj porodici da prezivi. Ponudim da joj kupim hleb, prebacuje molbu na novac za mleko...ponudim da kupim mleko onda. Pogleda me i ucuti. I dete je tiho. Nastavljam dalje. 

U 17icu ulazi Romkinja, drzi bebu od nekoliko meseci u rukama i ide od osobe do osobe, moleci za novac bebi za lek:"Ne mogu da verujem da nemate srca, treba bebi za lek." Beba, umotana u prljave krpe, cuti, ne pomera se, ne meskolji, nista. Pitam se da li je prekasno za taj lek.

Stizem na odrediste. Novi Beograd. Tu, ispod nadvoznjaka vidim porodicu Roma, dvojica decaka od po 10ak godina, starijeg coveka i zenu, sa majusnom bebom u narucju, bebom koja se drala na sav glas, vristala i urlala, negodovala - dal zbog hladnoce ili prljavih pelena, dal zbog buke...

Verujte, citav dan razmisljam o tome sta nije u redu sa slikom danasnjeg dana. A onda sam procitala clanak koji je ko zna koliko puta shareovan na fejsu, i shvatila. 

Ta deca, te bebe koje vidjamo iz dana u dan. Ta tiha mala tela... Oni su iznajmljene bebe iz porodica alkoholicara, narkomana, duznika. To su deca pojena alkoholom i hranjena drogama i lekovima za smirenje da bi bila mirna. Kada ste videli bebu koja je mirna satima? Koja cuti? Koja se cak i ne promeskolji? Stanite sad na momenat i razmislite koliko ste te dece culi? Bilo kakav zvuk da naprave?

Svi smo culi da postoje citavi lanci kriminalaca koji upravljaju beogradskom mrezom prosjaka. Svi smo culi i da oni nemaju izbora, da ce biti zestoko kaznjeni ukoliko odbiju, da su kaznjavani ukoliko ne ispune kvotu za dan, da ih od malena navikavaju na razne opijate kako bi ih lakse drzali na lancu, kako bi ih sprecili da beze. Svi smo videli ljude sa uzasnim ranama na nogama ili rukama, kako zagnojenim ranama paradiraju kako bi izvukli koji dinar vise... Svi smo culi, a ipak...a ipak, mnogi veruju da je nemoguce da je tako nesto opste poznato, i da ipak niko nista ne preduzima. I zbog toga, zbog te neverice, niko nista ne preduzima i dalje, i opet i opet i opet... A oni, oni ne mogu ni da se obrate vlastima, da spreci njihove zlostavljace, jer, realno, vlasti mora da uzimaju novac od toga, inace bi ih do sada uhvatili.

Svaki dan prolazimo pored njih i ne primecujemo... Neki ce reci, preokupirani su svojom borbom za prezivljavanje, neki ce, opet, okriviti drzavu i nastaviti svojim putem, a neke ce, kao mene, zaboleti dusa za tom decom. 

Neke od tih beba i preminu u toku dana, ali "radni dan" se ne prekida zbog jedne male smrti. Taj neko je primoran da prosi, taj neko mora da brine o samom sebi, o svojoj ostaloj deci, taj neko zeli da prezivi dan, da ne bude povredjen ili obogaljen za kaznu sto nije odradio "svoj deo". 

Ovo sto pisem nije poziv na mrznju i nije poziv na skupljanje sredstava za pomoc. Ovo je vrisak, urlik, poziv da se toj deci vrate glasovi. Da ne razmisljam da li mi ta zena trazi novac za lek, za mali les? Da se bebe uzmu iz ruku kriminalaca, da prestanu da budu rekviziti u pokusaju dobijanja samilosti. Ovo je poziv da se informisemo, da reagujemo umesto sto negodujemo iz udobnosti svojih domova, umesto sto krivimo drzavu, vladu, politicare, svet - dok mi nastavljamo da sedimo.

Treba saznati zbog cega komunalna policija dozvoljava stvaranje novih "karton gradova", da saznamo u kakvom su zdravstvenom stanju ta deca, da saznamo zbog cega socijalne sluzbe ne reaguju, da prodrmamo ucmale drzavne institucije. Svet se nece popraviti ako ga samo kritikujemo, vec ako preduzmemo nesto. Korak po korak, samo akcijom mozemo da popravimo stanje stvari.

Ja nisam strucnjak, ali imam nekoliko predloga, kako da pocnemo neophodne promene.

1. Pripretiti tim porodicama cija deca se uhvate na ulici da ce im se ukinuti socijalna pomoc ukoliko se to ponovi. Ista pretnja da vazi za majke sa bebama, za sve koji budu uhvaceni da prose, a primaju socijalnu pomoc. Isto da vazi za sve sa starijom decom koji ih ne salju u skolu, da vazi za sve slucajeve namernog sakacenja i povredjivanja radi efikasnijeg prosenja.

 2. Problem izumiranja sela na jugu Srbije postaje sve veci. Ozivimo onda ta sela. Neka se razvija nacionalna strategija za naseljavanje tih sela stanovnicima divljih naselja. Oni koji pokazu volju i zelju za normalnim zivotom, ga i zasluzuju, zasto da im ne pomognemo da ga dobiju?

3. Naterati policiju da se aktivira, umesto sto love vozace sa tablicama postavljenim nakrivo i pesake sa slusalicama u usima. Razviti plan da se stane u kraj kriminalnim organizacijama koje vode lance prosjacenja, da se pohapse i optuze, bez mogucnosti kaucije, svi koji su umesani.

4. Da se promeni zakonska regulativa, da se propisu ostrije kazne, da se primene bolje preventivne mere.

5. Da se aktivira i edukuje stanovnistvo. Da ne bude vise "cuo, ali ne veruje", da bude javno, jasno i glasno receno kakvo je stvarno stanje. 

Onda, mozda, kad se sve to sprovede iz reci u delo, mozda, mozemo da sedimo u udobnosti svojih domova znajuci da nijedno dete nije danas umrlo zbog nase inertnosti.

Cesto uhvatim sebe sa najcudnijim mislima dok se vozim gradskim prevozom...Dal su to opojni mirisi nasih prevoza, ili tupavi pogledi vecine ljudi, mozda je u pitanju i moj narcisizam...ko ce znati.

Danas sam videla coveka kako kopa po kontejneru, trazeci ostatke hrane, a potom, nakon sto je dve-tri stvari i gricnuo, zgadjeno odmahujuci glavom, odlazi. E, prijatelju, za tebe nema niceg, mi nase djubre sami jedemo.

Razgovor sa koleginicama na faxu me je zapanjio danas. Jedna je uporno govorila o svojim novim noktima, druga o tome kako je od decka dobila swarovski elements umesto swarovski kristala - koji djavo? A jedna, apsolutni genije, prekida razgovor o predstojecem kolokvijumu, da bi nas sve zamolila za iskren savet. U ozbiljnom je problemu. Taman sam se ponadala necemu interesantnom, kad ono, medjutim: " Moj decko nije krsten!" - A? - "Pa sta da radim sa njim, kako da se udam za njega? Kakva je on osoba ako ne veruje u Boga?" - na stranu sto nisu zajedno ni celih nedelju dana, a ona vec razmislja o udaji, vise me brine ton kojim je sve to izgovorila, kao da su decku upravo izrasle krljusti i rogovi...a posle se devojke zale sto svi misle da su glupe...boze moj, u pravu su, one nisu glupe, one su davno presle granice gluposti i idiotluka, ali ubrzano se krecu ka horizontu mongoloidnosti. Pa, devojke, jel vam to za utehu?

Naravno, uvek i svuda ima izuzetaka - njima skidam kapu. Svaka cast, ne dajte inteligenciji da se pridruzi mamutima. 

Ovo je prosto neverovatno… zene su se nekad borile za slobodu odevanja da bi mogle da nose pantalone, sorceve I otarase se suknji, a danas, izgleda da opet moramo da se borimo za slobodu da nosimo suknje… muskarci su  veoma cudni. 

Ljudi su interesantni, citavog zivota se pitaju gde ce ici posle smrti, a nikad gde ce pre nje? Zive iz dana u dan bez ociglednog razloga, svrhe, cilja. Ljudi nikad ne bi mogli ziveti kao macke, coveku je u prirodi da komplikuje stvari, da trazi razloge, objasnjenja, svrhu, to koprcanje u barici je nas nacin da izbegnemo pogled na more u kome se ogleda cist besmisao nasih pojedinacnih zivota, dok su macke blazeno nesvesne bilo barice, bilo mora,zapravo one su vode svesne samo kad je piju, a ni onda kako treba… svesne su samo sebe I svojih potreba koje zadovoljavaju. Everybody wants to be a cat…mozda bi trebali da naucimo da zivimo kao macke.

Hmmm, ima ljudi koji svaki dan svog zivota posvecuju sate i sate igranju igrica, sto na kompjuteru, sto u potpuno imaginarnim svetovima, a kad ih ne igraju, onda pricaju o njima, a kad ne rade ni jedno ni drugo, onda najverovatnije spavaju i jedu. Ok, odugovlacim, moje pitanje glasi - da li su svesni da bacaju sate i dane svog zivota ne radeci nista konstruktivno ni za sebe, a kamoli za druge? A ukoliko shvataju da samo bacaju vreme, za sta su onda potrebni ovom drustvu. koja je korist od njih? Jedu hranu, udisu vazduh, dobijaju platu koje bi mogao dobiti neko ko ce uciniti nesto sa svojim zivotom. I’ve got an idea... Smestimo ih na pusto ostvro, sve zajedno, sa zalihom hrane za 2 meseca i svime sto im je potrebno da igraju te svoje fantazije, i da vidimo da li ce uciniti nesto za sebe kad primete da umiru od gladi?

Bio je petak uvece kad su bolovi poceli...donji stomak, mislila sam da sam se samo prehladila...al nije, ne boli prehlada toliko da pozelis da se onesvestis. Pozvala mi je drugarica hitnu, iz hitne kazu da je upala besike, i da nece samo za to da dolaze.

Dobro...celu noc sam trpela uzasne bolove, nisam mogla oka da sklopim, povracala svaki put kad se bol naglo, probadajuce pojaca...ujutru smo opet zvali hitnu. Opet su pokusali da kazu da je upala besike, al sam im rekla da nema temperature, i da ne pece pri uriniranju. Pa dobro, rekose, ne mozemo pored saobracajnih nesreca i infarkta, da jurimo zbog zenskih problema. Ali, nisu "zenski problemi"... tuut - spustena slusalica.

11h Niko me ne slusa.

 Pozvali opet, kazu mozda ce doci da daju nesto protiv bolova. Daju mi jos jednu "strucnu" dijagnozu - preko telefona, bez da me pitaju za sve simptome - kazu kamen ili pesak krenuo iz bubrega... Kazu mi da stavim secer na koren jezika da bi prestala da povracam i da pijem caj od nane.

12 30h Dolaze konacno, daju injekciju, al odbijaju da me voze u urgentni - danas je subota, urgentni je dezuran- kazu da niije njihov posao da me voze i kazu mi da ce injekcija kratko trajati, da mi je bolje da odem u Gradsku bolnicu, tamo ce me primiti. Kako cu ja do tamo, nije njihov problem.

Nekako nalazim prijatelja koji nema pametnija posla, i odlazimo u Gradsku...

13 20h 

Bolovi pocinju opet istom snagom, samo pola sata nakon sto sam dobila injekciju. U Gradskoj se sokiraju - sta ja tamo trazim? Oni nisu dezurni, tj, dezurno im je samo ginekolosko. Svejedno me njihov ginekolog pregleda - kaze, nije problem ginekoloski, idite u Urgentni. Mene bol probija, od sredine donjeg stomaka, skroz do kicme, kao da mi neko zabada uzareni rapir iznova i iznova ga uvrcuci...ne mogu da prestanem da povracam, ne mogu da ustanem...medicinska sestra i prijatelj me odnose do kola.

 14h Odlazimo u Urgentni. Izgleda zastrasujuce. Gomile ljudi na kolicima uz zidove, jaucu, krvare, umiru...niko ni da ih pogleda.

Stigli smo. Molim za nesto protiv bolova, kazu ne moze, maskirace problem. Prima me hirurg. Ispipa mi stomak, izgnjeci ga, ko testo, pita me za temperaturu i mokrenje - da, i on misli da je upala besike - ne, nemam temperaturu, ne pece me dok uriniram, idemo dalje? Onda me pita dal imam kamen u bubregu (ma, kao da se nesto ponavlja). Ne, nemam. "A da li imate menstruaciju?" Ma, ozbiljno, ljudi, jel znate nesto drugo da pitate kad dodje zensko sa bolovima? 

Nema on pojma sta mi je. Kaze da dam urin i krv, pa da dodjem sa rezultatima. Nisam sposobna da stojim, pa me vozaju na kolicima. Drugarica mi pomaze da se odvucem do wc-a, da pokusam da napunim casicu - od 23h u petak povracam, a ne jedem i ne pijem jer ne mogu. Uspela sam! Bol je sve gori. Kazu mi da sam dehidrirala, ali ne mogu jos da mi daju infuziju.

15h Analize gotove

Vracam se kod hirurga - nije isti hirurg, a ocigledno ne komuniciraju medjusobno, pita me ista pitanja, gnjeci mi stomak, ponovo, iste pretpostavke, u tacku - upala besike, menzis, kamenje u bubregu, plus, jedan dodatak - porfirija.

Info - porfirija je poremecaj enzima, koji sprecava organizam da preradjuje odredjenu materiju, npr gvozdje, pa se onda ta materija talozi u nekom od organa.

Ipak zakljucuje da nije nista od toga, i salje me na ultrazvuk. I dalje nemam temperaturu, al su napadi takvi, da su mi oduzeli svu snagu - tresem se kao list, usne su mi plave.

15 30h

Gotov ultrazvuk, ulazim opet u ambulantu br2 Urgentnog centra, nije tu nijedan od dva hirurga koji su me prethodno pregledali, vec je tu treci. I, ne, ni ovaj ne razgovara sa kolegama. Opet ista pitanja, iste pretpostavke - upala besike, menzis, bubrezi. Opet me je ugnjecio. Kaze, treba mu rendgen.

Jedva stojim za rendgen. Ne mogu da se ispravim od bolova, nego me prijatelj i prijateljica vuku tamo vamo.

16 30h

Konacno me opet prima hirurg, i, o iznenadjenja, opet nije isti...dakle, cetvrti po redu. Ovaj me samo pita gde boli, kaze da nema nista na rendgenu, i kaze mi da imam upalu besike. Ammm...a kako, kad su trojica to otpisala? "Ti se samnom raspravljas, nevaspitanje, ja sam primarijus ovde,...njanjanja..." Naduveni drkadzija sa malim penisom. Treba mi infuzija, al mi kazu da moram da odem u Zemunsku bolnicu. Karton mi se vodi na Novom Beogradu, pa Urgentni nije duzan da me primi ako i Zemunska dezura(da, danas dezura i Zemunska). Nesto mi zvuci nelogicno, al odlazim...ionako nemam vise snage ni da disem. Prijatelji se svadjaju, al ja samo zelim da umrem...boli uzasno...

17 20h

Stizemo u Zemunsku. Ovde su finiji, prostorije i oprema deluju cisto, sredjeno, novo. Sestra mi odmah dovozi kolica, smesta me u njih i uvodi me kod hirurga. Dajem im sve nalaze iz Urgentnog centra, cim su videli da pise da imam upalu besike, ustanovili su da ovi iz Urgentnog nemaju pojma, pa da moraju da ponove sve testove. Htela sam da se ubijem. Prvo me je pregledalo dvoje hirurga, pa su me poslali da opet vadim krv i da dam urin... S obzirom da sam dehidrirala, bilo je malo teze...krv mi je bila gusta kao majonez, a urin taman kao krv... A posto oni imaju pametnija posla, morali smo mi da nosimo moje tecnosti na drugi sprat u laboratoriju. Drugi sprat je grad duhova...nigde nikog. Moja prijateljica je otisla do vrata laboratorije i pokucala, otvorio je nadrndani lik, i rekao kako cemo cekati 40,45min, jer on ima suvise posla, a tim hodnikom samo sto se nisu kotrljali oni zbunovi iz western filmova. No, nema veze, cekali smo.

18hI dalje odbijaju da mi daju infuziju, ili bilo sta za bolove, iako mi neprestano idu suze od bolova, iako se nekontrolisano tresem i i dalje povracam.

Vracamo se do laboratorije, covek ponovo nadrndan, pita sto smo se vratili. Kazemo da je proslo tih 45 min, na sta on odgovara, pokazujuci na prazan prostor svuda oko nas, "Zar ne vidite da sam zauzet???" Ammm...da. Suvise me boli da se raspravljam, prepustam prijateljima da se staraju o svemu. Nekako izvuku oni rezultate od njega. 

Vracamo se do hirurga, tamo pored njih dvoje ceka i urolog. Opipava mi bubrege, lupka ih, na kraju, udari tako da, iako me do tad bubrezi nisu boleli, tad su poceli...I dalje se moj organizam opire njihovim dijagnozama, kao da svi ljudi sa medicinskog fakulteta znaju samo tri dijagnoze kad dodje zensko sa bolovima u donjem stomaku. Menzis, bubrezi, besika...place mi se...najzad su shvatili da ne mogu vise da izdrzim, jer skoro padam u nesvest, pa su se smilovali i dali mi makar kesu infuzije. Ugrejala me je.

20h Resili su da me posalju na jos jedan ultrazvuk. Misle da su ovi iz Urgentnog to nekako sjebali. Bila sam na jos jednom ultrazvuku. Isti rezultat, verovali ili ne. Kakav sok...

20 30h Ni ginekolog iz Gradske bolnice izgleda ne ume da radi svoj posao, jer me salju kod ginekologa.

23 20h U zivotu me niko nije onako grubo dotakao. Da su me silovali na ulici, na kamenju, bolje bi mi bilo. Dvoje ginekologa, dvaput su me terali da se skidam i oblacim, dvaput su mi stavljali onaj stap da me snime iznutra, ali toliko grubo, toliko nasilno, toliko bezobzirno, da mislim da se sa lesevima mrtvih zivotinja lepse i neznije ophodi... uspeli su nezamislivo - pogorsali su mi bol, a prijateljica koja me je ceo dan pratila sa pregleda na pregled, je morala da izadje, nije mogla da podnese da gleda kako me mrcvare.

Vracam se nazad kod hirurga. Kaze da ginekolozi nisu nasli nista. Odlucuje da me posalje na jos jedan rendgen. Dakle, bukvalno svaki test - dva puta...i dalje je bol nesnosan, i samo zelim da prestanem da postojim, da prestanem da drhtim, da povracam, zelim da budem sposobna da se sklupcam u cosku i makar crkla u bolovima, da sacuvam makar malo dostojanstva. Ali ne, bol je takav, da mi ne da da cutim, tera me da molim, da preklinjem, da urade nesto, bilo sta, samo da prestane.

00 15h Nakon vise od 24h uzasavajuceg bola, resili su da me zadrze u bolnici na posmatranju. Da prevedem - I DALJE NEMAJU BLAGE VEZE STA MI JE! Ali, to me vise ne dotice, poslali su moje prijatelje kuci, a mene stavili u sobu i stavili mi cetiri kese na infuziju - jedan antibiotik, dve kese da me hrane i jedna, divna, sjajna - kesa sa novalgetolom...zaspala sam cim je pocelo da deluje...