Ispovest jednog pacijenta

Novinarstvo je divna profesija. Ali, novinarstvo, za prave novinare, nije samo profesija. To je stil zivota, to je nacin razmisljanja, to je ugradjeno u licnost, i od toga nema bezanja.

Novinar je radoznao, informisan, razmislja kriticki o svemu, gleda iza kulisa svake radnje, pita se o motivima. Kad novinar primeti da su svi naslovi fokusirani na Farmu i Velikog brata, on se pita ko i zbog cega primenjuje onu staru "hleba i igara", ovaj put? Novinar vidi. I zna. Ali...koliko sme da kaze?

Ja sam novinar. Volim svoje zanimanje, volim istrazivanje price, volim intervjue, volim da pokazem javnosti stvari od javnog interesa, za koje nisu znali, i o kojima nista ne bi ni saznali da nije mene i meni slicnih.

Pretpostavljam da zvucim naivno. Vidi se da nemam toliko iskustva. Ali ono malo sto imam,voljna sam da podelim.

Zapadne zemlje su neverovatno ponosne na svoju "potpunu i necenzurisanu" slobodu govora. naravno, o necenzurisanom objavljivanju nema ni govora, nigde u svetu, ali...pa, makar su malo suptilniji. Kod nas je cenzura javno dobro, koristi je ko i kako zeli, u meri koja mu odgovara. Price koje su dobre, koje bi novinama donele neverovatan rast u citanosti, se ne stampaju, jer je "neko odozgo" odmahnuo glavom i strogo pogledao urednika. A urednik je, pre svega covek, sa domom i porodicom koji zavise od njega da donese parce hleba. Ne moze sebi da dozvoli ideale, da dozvoli sebi akt neposlusnosti i pobune protiv sistema. Nekada davno, novinari su sebi mogli da dopuste da odu u druge novine sa pricom, ili na radio, ali sad, sad to vise tako ne funkcionise. Svi se plase za svoj posao. Novinari koji su decenijama radili, bivaju spusteni na nivo honoraraca. U redakcijama koje su nekad bile srediste svih zbivanja, u kojima je cesto bilo tesko misliti od buke telefona, nadvikivanja kolega, sustanja papira i kucanja tastatura, sad vlada muk. Ljudi tiho rade za svojim kompjuterima, ne dizu glave kad neko prolazi. Novinari postaju zastrasena piskarala. Prenosimo odobrene vesti, nebitne price, praveci se da smo i dalje bitni. Posao nam se sastoji sve vise od prikrivanja istine, a sve manje od otkrivanja lazova.

Znam da ovo zvuci kao prazna prica. Ali, imam primere, svoje i kolega.

U jednom od "bogataskih" naselja u Beogradu, pri renoviranju, uz temelj kuce pronadjen je kostur. Vozila brojnih redakcija se nalaze na licu mesta, i svi se gurkamo, pokusavamo da slikamo, da pitamo vlasnika kuce par pitanja. Vlasnik izlazi, pogleda nas, ulazi u kucu zalupivsi vratima. Pocinju da nam zvone telefoni. Doslo naredjenje za grupno povlacenje. I, nikom nista.

Radimo pricu o radu na crno, privatnim i drzavnim preduzecima, inspekcijama i sl. Sve je u redu, prica prolazi, sve do dela gde pise kako i koliko sanitarna inspekcija (ne)radi svoj posao. Izvori pouzdani, cak, snimljeni dokazi. Prica sasecena, postaje tekst o prosecnim platama kod privatnika, i kratak pasus o inspekciji koja se moze pozvati ukoliko poslodavac odbija da vas prijavi.

Drzavni funkcioner, vecito pod maskom filantropa, ozbiljnog i postenog coveka, slikan je u privatnom stanu velikog narko dilera, sa jedva punoletnom devojkom u jednoj, a casom viskija u drugoj ruci. Slika je isparila, a prica je izricito zabranjena, uz pretnju otkazom. 

Primera ima mnogo, neki su suvise tezak materijal za blog. Neki su se desili skoro, pa bi bilo isuvise ocigledno ko su akteri.

Izgleda da su novinari zaboravili Djoku Vjesticu, Duska Radovica, Branka Nusica. Sve cesce se pazi da ne bude prostora izmedju redova, da se ni slucajno javnosti ne ostavi mesta za sumnju. A ko ce onda da kaze narodu koliko ga lazu? Ko ce da vikne protiv onih koji se izvlace sa ubistvom? 

I ako neko ustane, ko ce da mu garantuje, da negde, u Ustavu, ili u Povelji o pravima coveka, nisu skoro, sitnim slovima dopisali, da oni koji govore istinu da je svi cuju, imaju vrlo kratak zivotni vek?